Knjiga o Jobu 17

¹Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari.²Rugači su evo mene dohvatili,
od uvreda oka sklopiti ne mogu.³Stoga me zaštiti i budi mi jamcem
kad mi nitko u dlan neće da udari.⁴Jer, srca si njina lišio razuma
i dopustiti im nećeš da opstanu.⁵K’o taj što imanje dijeli drugovima,
a djeci njegovoj dotle oči gasnu,⁶narodima svim sam na ruglo postao,
onaj kom u lice svatko pljunut’ može.⁷Od tuge vid mi se muti u očima,
poput sjene moji udovi postaju.⁸Začudit će se zbog toga pravednici,
na bezbožnika će planuti čestiti;⁹neporočni će na svom ustrajat’ putu,
čovjek čistih ruku ojačat će još više.¹⁰Hajde, svi vi, nećete li opet počet’,
ta među vama ja mudra ne nalazim!¹¹Minuli su dani, propale zamisli,
želje srca moga izjalovile se.¹²‘U noći najcrnjoj dan se približava;
blizu je već svjetlo što tminu izgoni.’¹³A meni je nada otići u šeol
i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.¹⁴Dovikujem grobu: ‘Oče moj rođeni!’
a crve pozdravljam: ‘Mati moja, sestro!’¹⁵Ali gdje za mene ima jošte nade?
Sreću moju tko će ikada vidjeti?¹⁶Hoće li u šeol ona sa mnom sići
da u prahu zajedno otpočinemo?«

Cambia Bibbia

Confronta con un'altra Bibbia

Versetti esaminati