Knjiga o Jobu 11

¹ Božju Sofar iz Naama progovori tad i reče:

² »Zar na riječi mnoge da se ne odvrati?
Zar će se brbljavac još i opravdati?

³ Zar će tvoje trice ušutkati ljude,
zar će ruganje ostat’ neizrugano?

⁴ Rekao si: ‘Nauk moj je neporočan,
u očima tvojim čist sam i bez ljage.’

⁵ Ali kada bi Bog htio progovorit’
i otvorit’ usta da ti odgovori,

⁶ kada bi ti tajne mudrosti otkrio
koje um nijedan ne može doumit’,
znao bi da ti za grijehe račun ište.

⁷ Možeš li dubine Božje proniknuti,
dokučiti savršenstvo Svesilnoga?

⁸ Od neba je više: što još da učiniš?
Od šeola dublje: što još da mudruješ?

⁹ Duže je od zemlje –
šire je od mora!

¹⁰ Ako se povuče, ako te pograbi,
ako na sud preda, tko će mu braniti?

¹¹ Jer on u čovjeku prozire prijevaru,
vidi opačinu ako i ne gleda.

¹² Čovjek se bezuman obraća k pameti
i divlji magarac uzdi se pokori.

¹³ Ako li srce svoje ti uspraviš
i ruke svoje pružiš prema njemu,

¹⁴ ako li zloću iz ruku odbaciš
i u šatoru svom ne daš zlu stana,

¹⁵ čisto ćeš čelo moći tad podići,
čvrst ćeš biti i bojati se nećeš.

¹⁶ Svojih se kušnja nećeš sjećat’ više
kao ni vode koja je protekla.

¹⁷ Jasnije će tvoj život sjat’ no podne,
tmina će se obratit’ u svanuće.

¹⁸ U uzdanju svom živjet ćeš sigurno
i zaštićen počivat ćeš u miru.

¹⁹ Kad legneš, nitko te buniti neće;
mnogi će tvoju tražiti naklonost.

²⁰ A zlikovcima ugasnut će oči,
neće im više biti utočišta:
izdahnut’, bit će jedina im nada.«