Izaija 35

¹ Nek’ se uzraduje pustinja, zemlja sasušena,
neka kliče stepa, nek’ ljiljan procvjeta.

² Nek’ bujno cvatom cvate,
da, neka od veselja kliče i nek’ se raduje.
Dana joj je slava Libanona,
divota Karmela i Šarona;
oni će vidjeti slavu Jahvinu,
divotu Boga našega.

³ Ukrijepite ruke klonule,
učvrstite koljena klecava!

⁴ Recite preplašenim srcima:
»Budite jaki, ne bojte se!
Evo Boga vašega,
odmazda dolazi, Božja naplata,
on sam hita da nas spasi!«

⁵ Sljepačke će oči progledati,
uši će se gluhih otvoriti,

⁶ tad će hromi skakati k’o jelen,
njemakov će jezik klicati.
Jer će u pustinji provreti voda,
i u stepi potoci,

⁷ sažgana će zemlja postat’ jezero,
a tlo žedno – izvori.
U brlozima gdje ležahu čaglji
izrast će rogoz i trska.

⁸ Bit će ondje čista cesta,
a zvat će se sveti put:
nitko nečist njime neće proći,
bezumnici njime neće lutati.

⁹ Ondje neće više biti lava,
nit’ će onud zvijer prolaziti,
već će hodit’ samo otkupljeni,

¹⁰ vraćati se otkupljenici Jahvini.
Doći će u Sion kličuć’ od radosti,
s veseljem vječnim na čelima;
pratit će ih radost i veselje,
pobjeći će bol i jauci.