Izaija 46

¹ Pade Bel! Sruši se Nebo! Prte svoje kipove na životinje i stoku,
nose ih kao breme,
teret što zamara.

² Padaju, ruše se svi zajedno,
ne mogu spasiti one što ih nose,
nego i sami u ropstvo odlaze.

³ »Slušajte me, kućo Jakovljeva,
i svi koji ostadoste od kuće Izraelove!
Ja sam vas ponio tek što se rodiste,
i nosio vas od krila materina.

⁴ Do starosti vaše ja ću ostat’ isti,
do vaših sjedina podupirat ću vas.
To sam činio; nosit ću vas i dalje,
pomagati vas, izbavljati.«

⁵ »S kime biste me usporedili i izjednačili,
s kime prispodobili: komu da sam sličan?

⁶ Vade zlato iz kese
i tezuljom mjere srebro,
pa naimlju zlatara da od njeg boga načini,
te pred njim padaju ničice i klanjaju se.

⁷ Dižu ga na rame i nose ga,
onda ga stavljaju na njegovo mjesto;
on stoji i ne miče se s njega.
Prizivaju li ga, on ne odgovara,
i nikog ne spašava od nevolje njegove.«

⁸ »Sjetite se toga i budite ljudi,
uzmite to k srcu, otpadnici,

⁹ sjetite se prošlosti pradavne:
ja sam Bog, i nema drugoga;
Bog, nitko mi sličan nije!

¹⁰ Onaj sam koji od početka svršetak otkriva
i unaprijed javlja što još se nije zbilo!
Ja kažem: Odluka će se moja ispuniti,
izvršit ću sve što mi je po volji.

¹¹ S istoka zovem grabljivicu,
iz daleke zemlje zovem čovjeka svog nauma.
Rekao sam – ispunit ću,
naumio sam – izvršit ću.

¹² Slušajte me, vi koji gubite srčanost
i koji ste daleko od pobjede.

¹³ Primičem svoju pobjedu,
nije više daleko,
spasenje moje zakasnit’ neće.
Na Sion ću spas staviti,
u Izraela svoju slavu.«