Knjiga o Jobu 5

¹ Ded zazivlji! Zar će ti se tko odazvat’? Kojem li se svecu misliš sad obratit’?

² Doista, budalu njegov bijes ubija,
luđaka će sasvim skončat’ ljubomora.

³ Bezumnika vidjeh kako korijen pušta, al’ prokletstvo skoro na kuću mu pade.

⁴ Njegovi su sinci daleko od spasa,
njih nezaštićene na Vratima tlače.

⁵ Ljetinu njihovu pojedoše gladni,
sam Bog ju je njima oteo iz usta,
a žedni hlepe za njihovim dobrima.

⁶ Ne, opačina ne izbija iz zemlje,
nit’ nevolja iz tla može nići sama,

⁷ nego čovjek rađa muku i nevolju
kao što let orlov teži u visinu.

⁸ Al’ ja bih se ipak Bogu utekao
i pred njime stvar bih svoju razložio.

⁹ Nedokučiva on djela silna stvori,
čudesa koja se izbrojit’ ne mogu.

¹⁰ On kišom rosi po svem licu zemljinu
i vodu šalje da nam polja natapa.

¹¹ Da bi ponižene visoko digao,
da bi ojađene srećom obdario,

¹² redom ruši ono što lukavci smisle,
što god započeli, on im izjalovi.

¹³ On hvata mudre u njihovu lukavstvu,
naume spletkarâ obraća u ništa.

¹⁴ Posred bijela dana zapadnu u tamu,
pipaju u podne kao usred noći.

¹⁵ On iz njinih ralja izbavlja jadnika,
iz silničkih ruku diže siromaha.

¹⁶ Tako se pokaže nada nevoljniku,
i nepravda mora zatvoriti usta.

¹⁷ Da, blago čovjeku koga Bog odbaci!
Stoga ti ne prezri karanje Svesilnog!

¹⁸ On ranjava, ali i ranu povija,
udara i svojom zacjeljuje rukom.

¹⁹ Iz šest će nevolja tebe izbaviti,
ni u sedmoj zlo te dotaknuti neće.

²⁰ U gladi, od smrti on će te spasiti,
a u ratu, oštru će te otet’ maču.

²¹ Biču zla jezika uklonit će tebe,
ispred otimača bez straha ćeš biti.

²² Suši i studeni ti ćeš se smijati
i od divljih zvijeri strahovati nećeš.

²³ Sklopit’ ti ćeš savez s kamenjem na njivi,
zvjerad divlja s tobom u miru će biti.

²⁴ U šatoru svome mir ćeš uživati,
dom svoj kad pohodiš netaknut će stajat’.

²⁵ Koljeno ćeš svoje gledat’ gdje se množi
i potomstvo gdje ti kao trava raste.

²⁶ U grob ti ćeš leći kada budeš zreo,
kao što se žito snosi kad dozori.

²⁷ Sve motrismo ovo: istina je živa!
zato sve za dobro svoje ti poslušaj.«