Knjiga o Jobu 17

¹ Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari.

² Rugači su evo mene dohvatili,
od uvreda oka sklopiti ne mogu.

³ Stoga me zaštiti i budi mi jamcem
kad mi nitko u dlan neće da udari.

⁴ Jer, srca si njina lišio razuma
i dopustiti im nećeš da opstanu.

⁵ K’o taj što imanje dijeli drugovima,
a djeci njegovoj dotle oči gasnu,

⁶ narodima svim sam na ruglo postao,
onaj kom u lice svatko pljunut’ može.

⁷ Od tuge vid mi se muti u očima,
poput sjene moji udovi postaju.

⁸ Začudit će se zbog toga pravednici,
na bezbožnika će planuti čestiti;

⁹ neporočni će na svom ustrajat’ putu,
čovjek čistih ruku ojačat će još više.

¹⁰ Hajde, svi vi, nećete li opet počet’,
ta među vama ja mudra ne nalazim!

¹¹ Minuli su dani, propale zamisli,
želje srca moga izjalovile se.

¹² ‘U noći najcrnjoj dan se približava;
blizu je već svjetlo što tminu izgoni.’

¹³ A meni je nada otići u šeol
i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.

¹⁴ Dovikujem grobu: ‘Oče moj rođeni!’
a crve pozdravljam: ‘Mati moja, sestro!’

¹⁵ Ali gdje za mene ima jošte nade?
Sreću moju tko će ikada vidjeti?

¹⁶ Hoće li u šeol ona sa mnom sići
da u prahu zajedno otpočinemo?«