Knjiga o Jobu 30

¹ »A sada, gle, podruguju se mnome
ljudi po ljetima mlađi od mene
kojih oce ne bih bio metnuo
ni s ovčarskim psima stada svojega.

² Ta što će mi jakost ruku njihovih
kad im muževna ponestane snaga
ispijena glađu i oskudicom?

³ Glodali su u pustinji korijenje
i čestar opustjelih ruševina.

⁴ Lobodu su i s grmlja lišće brali,
kao kruh jeli korijenje žukino.

⁵ Od društva ljudskog oni su prognani,
za njima viču k’o za lopovima.

⁶ Živjeli su po strašnim jarugama,
po špiljama i u raspuklinama.

⁷ Urlik im se iz šikarja dizao;
po trnjacima ležahu stisnuti.

⁸ Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih,
bičevima su iz zemlje prognani.

⁹ Rugalicom sam postao takvima
i njima sada služim kao priča!

¹⁰ Gnušaju me se i bježe od mene,
ne ustežu se pljunut’ mi u lice.

¹¹ I jer On lûk mi slomi i satrije me,
iz usta svojih izbaciše uzdu.

¹² S desne moje strane rulja ustaje,
noge moje u bijeg oni tjeraju,
put propasti prema meni nasiplju.

¹³ Stazu mi ruše da bi me satrli,
napadaju i ne brani im nitko,

¹⁴ prolomom oni širokim naviru
i kotrljaju se poput oluje.

¹⁵ Strahote sve se okreću na mene,
mojeg ugleda kao vjetra nesta,
poput oblaka iščeznu spasenje.

¹⁶ Duša se moja rasipa u meni,
dani nevolje na me se srušili.

¹⁷ Noću probada bolest kosti moje,
ne počivaju boli što me glođu.

¹⁸ Muka mi je i halju nagrdila
i stegla me k’o ovratnik odjeće.

¹⁹ U blato me je oborila dolje,
gle, postao sam k’o prah i pepeo.

²⁰ K Tebi vičem, al’ Ti ne odgovaraš;
pred Tobom stojim, al’ Ti i ne mariš.

²¹ Prema meni postao si okrutan;
rukom preteškom na me se obaraš.

²² U vihor me dižeš, nosiš me njime,
u vrtlogu me olujnom kovitlaš.

²³ Da, znadem da si me smrti predao,
saborištu zajedničkom svih živih.

²⁴ Al’ ne pruža li ruku utopljenik,
ne viče li kad padne u nevolju?

²⁵ Ne zaplakah li nad nevoljnicima,
ne sažalje mi duša siromaha?

²⁶ Sreći se nadah, a dođe nesreća;
svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.

²⁷ Utroba vri u meni bez prestanka,
svaki dan nove patnje mi donosi.

²⁸ Smrknut idem, al’ nitko me ne tješi;
ustajem u zboru – da bih kriknuo.

²⁹ Sa šakalima sam se zbratimio
i nojevima postao sam drugom.

³⁰ Na meni sva je koža pocrnjela,
i kosti mi je sažgala ognjica.

³¹ Tužaljka mi je ugodila harfu,
svirala mi glas narikačâ ima.«