Druga poslanica Korinćanima 2

¹ Odlučih dakle u sebi da neću k vama opet sa žalošću.

² Jer ako ja vas ražalostim, a tko će mene obradovati ako ne onaj koga ja žalostim?

³ Zato vam to i napisah da me, kada dođem, ne ražaloste oni koji bi mi imali biti na radost. Uzdam se doista u sve vas, da je moja radost – radost svih vas.

⁴ Pisah vam uistinu uz mnoge suze, iz velike nevolje i tjeskobe srca, ne da se ražalostite, nego da upoznate moju preveliku ljubav prema vama.

⁵ Ako me tko ražalostio, nije ražalostio mene, nego u neku ruku – da ne pretjeram – sve vas.

⁶ Dosta je takvu ona kazna od većine

⁷ pa ga vi radije pomilujte i utješite da ga pretjerana žalost ne shrva.

⁸ Zato vas molim, iskažite mu ljubav.

⁹ Ta zato vam i pisah da vidim jeste li prokušani, jeste li u svemu poslušni.

¹⁰ Komu dakle vi što oprostite, tomu i ja; jer i ja, ako kome što oprostih, oprostih poradi vas – pred Kristom,

¹¹ da nas ne nadmudri Sotona. Ta znamo njegove namjere!

¹² Kada dođoh u Troadu poradi evanđelja Kristova, premda mi se otvoriše vrata u Gospodinu,

¹³ ne bijaše mi duši spokoja što ne nađoh Tita, brata svoga; oprostih se stoga s njima i pođoh u Makedoniju.

¹⁴ Ali hvala Bogu koji nas u Kristu uvijek proslavlja te širi po nama na svakome mjestu miris svoga spoznanja.

¹⁵ Da, Kristov smo miomiris Bogu i među onima koji se spašavaju i među onima koji propadaju:

¹⁶ ovima miris iz smrti za smrt, onima miris iz života za život. A tko je za to podoban?

¹⁷ Uistinu, mi nismo kao mnogi koji trguju riječju Božjom, nego iskreno – kao od Boga pred Bogom – u Kristu govorimo.