Nehemija 5

¹ Velika se vika digla među ljudima i ženama protiv njihove braće Židova.

² Jedni su govorili: »Zalažemo svoje sinove i kćeri da bismo mogli nabaviti pšenice te jesti i živjeti.«

³ Drugi su govorili: »Zalažemo svoja polja, vinograde svoje i kuće svoje da bismo mogli nabaviti pšenice za vrijeme gladi.«

⁴ Drugi su opet govorili: »Moramo uzaimati novac na polja svoja i vinograde da bismo mogli isplatiti kraljeve namete.

⁵ Tijelo je naše kao tijelo braće naše, sinovi su naši kao i njihovi, a mi moramo predavati u ropstvo svoje sinove i kćeri; među našim kćerima neke su već robinje! A mi ne možemo ništa jer polja naša i vinograde drže drugi.«

⁶ Razljutio sam se veoma kad sam čuo njihovu viku i te riječi.

⁷ Pošto sam u sebi promislio, prekorio sam velikaše i odličnike riječima: »Vi namećete teret svojoj braći!« I sazvao sam protiv njih velik zbor.

⁸ I rekao sam: »Mi smo, koliko smo mogli, otkupili svoju židovsku braću koja bijahu prodana poganima. A sada vi prodajete svoju braću da bismo ih otkupili!« Svi su šutjeli i nitko nije odgovorio.

⁹ Nastavio sam: »Nije dobro to što činite. Ne treba li da hodite u strahu Boga našega da se tako uklonimo ruglu neprijateljskih naroda?

¹⁰ I ja, i moja braća, i moji momci davali smo im novaca i žita. Ali smo im dug oprostili.

¹¹ Vratite im i vi još danas njihova polja, vinograde, maslinike i kuće njihove i oprostite im postotak u novcu, u žitu, u vinu, u ulju, što ste im ga nametnuli.«

¹² A oni odgovoriše: »Vratit ćemo; nećemo od njih ništa tražiti. Učinit ćemo kako si rekao.« Tada pozvah svećenike i naredih neka se zakunu da će učiniti kako su obećali.

¹³ Zatim istresoh skute svoje odjeće govoreći: »Neka Bog ovako istrese iz vlastite kuće i imanja svakog čovjeka koji se ne bude držao ovog obećanja! Tako bio istresen i ispražnjen!« A sav zbor odgovori: »Amen!« hvaleći Jahvu. I narod je učinio prema tom dogovoru.

¹⁴ I od dana kad mi je kralj naredio da budem upravitelj u zemlji Judinoj, od dvadesete do trideset i druge godine kraljevanja Artakserksa, za dvanaest godina ja i moja braća nismo nikada jeli upraviteljskog kruha.

¹⁵ Ali prijašnji upravitelji, moji prethodnici, ugnjetavahu narod: svakoga su dana od njega uzimali četrdeset šekela srebra za kruh; i njihove su sluge ugnjetavale narod. A ja nisam nikada tako činio, zbog straha Božjega.

¹⁶ Čak sam se jednako držao posla oko zida i nisam kupio ni jedne njive! Svi su moji momci bili ondje okupljeni na poslu.

¹⁷ Za mojim su stolom jeli Židovi i odličnici, njih stotinu i pedeset na broju, osim onih koji su k nama dolazili iz okolnih naroda.

¹⁸ Svakoga se dana o mom trošku pripremalo jedno goveče, šest biranih ovaca i peradi; svakih deset dana donosilo se obilje vina za sve. A opet nisam nikada tražio upraviteljskog poreza na kruh, jer je narod već bio teško opterećen.

¹⁹ Spomeni se, Bože moj, za moje dobro svega što sam učinio ovome narodu!